Posle svakog pada ustajem

Kako sve počinje divno. Smeh, male tajne, zabava, ništa što me je moglo navesti da pomislim da ću zažaliti što sam dozvolila da uživam u tim trenutcima. Kao osoba koja nije gajila neku preteranu strast prema uloge u nekom društvu, i koja se nikad nije pretvarala nešto, smatrala sam da će i drugi početi sa istim startom kao i finišom. Uvek su postojali šmekeri koji su mene, i druge omalovažavali, ali retko ko je se time opterećivao. Kratki vremenski period koji je prošao doprineo je tome da smo postali toliko bliski da odemo na kafu jednom nedeljno. Svađe su se dešavale naravno, ali padala su i primirja. Dok od jednom, naglo počinju da padaju maske, padale su u tolikoj meri da su se rasparčavele u milijarde komadića, u prah koji je postao nevidljiv. Naravno ta grupa koja je se održala, okrenula je se protiv mene. Ne, ne mogu reći okrenula protiv mene, nego je se trudila da se održi na nivou, da ostane sa onima koji imaju hiljade tih maski i koje će iznova i iznova padati i nestajati. Ne mogu da kažem da mi nije žao što nisam u odnosima kakvim bih želela sa onim, mogu reći osobama koje su mi značile nešto, ali sve do tada ja ostajem ja. Ne znam šta sada te osobe misle o meni, ali svakako želim da znam. Meni nije krivo, ja dalje nastavljam i sama ako treba, i moja je stvar da li ću dotaknuti dno, nadam se da je tamo svakako bolje nego ovde. Nisam nešto ironična da sada padam u depresije kojekakve, jednostavno dovoljna mi je neka ta doza slobode i moći da svoj put načinim nešto manje trnovitim. Svetlost još uvek nisam videla na kraju ovog tunela, ali nadam se da sam pri kraju.