Posle svakog pada ustajem

Nije ona taj bol trpela nije zato što je morala, trpela ga je zato što je htela. Htela je ono što će doći na svet nakon svog tog jakog bola. Plakala je, stenjala je, mučila se devet sati, devet sati na porodiljskom stolu. Ona je samo čekala, tenutak  kada će zaboraviti na sav taj bol, na sve te muke bar na tren, tren koji će je učiniti najsrećnijom ženom na svetu. Jedan plač, jedna sekunda je promenila njen život, sve je ostalo postalo je nebitno. Kada je došla ta sekunda, ona počela je da živi za taj novi život. Ali, nije jedina koje je počela da živi za taj život, tu je bio i on, on koji postaje moj podstreh, postaje moje sve. Sva ta bića koja su bila tu, bića koja su bila srećna zbog toga što sam naizad došla. Prvo moje ''gu-gu'' njima je bilo sve, bili su presrećni. Sva nemaština koja ih je zadesila, svi ti problemi, svi ti napori bili su samo sitni problemi, znali su da imaju svoje najveće blago, svoju najveću sreću. Svaki moj novi glasić, svaki moj novi pokret, njih je činilo sve srećnijim i srećnijim. A borili su se samo za mene, svoj vazduh su davali meni, ako oni nisu imali, bilo im je lakše jer su znali da će meni biti bolje, jer su se osećali lakše, jer su znali da mi je to trebalo od njih. Ta ljubav, ta pažnja, ta atmosfera, ta požrtvovanost, uživala sam u tome. Nisam želela da to prestane. Budila sam se sa nadom da sve to opet i opet osetim. Tih godina život im je bio najlepši, jer svaki dan ih je neka nova stvar obradovala, sve više i više. Prvi put kada sam rekla tata, prvi put kad sam rekla mama, prvi put kada sam rekla baba, prvi put kada sam kakila na nošu. I ona je bila tu, ni nju neću izostaviti. Bila je osoba koja mi je bila sve, nešto poput najbolje drugarice, bila je moja zaštitnica kada sam napravila neku glupost. Moja baka. Prošlo je par godina, onda je došao on. Bio je nova osoba u mom životu. Nešto što mi nije bilo poznato. I za njega je trpela bol, i za njega je od te sekunde živela. Počela je da proživljava sve to iznova. On je tog trenutka postao moj razlog za sreću. Po prvi put u životu osetila sam se odgovornom. Štitila sam ga od svega, nisam dala na njega. Ljubav moja je bila upućena samo njemu, njemu koji tada nije mario ni za šta, a kamoli za mene. Ali osmeh na licu mu je bio kada bi me ugledao kako stojim pored njegovog kreveca i kreveljim mu se kako bih ga učinila još srećnijim. Kako je on odrastao, odrastala sam i ja. Imala sam pored njih još jednu osobu koja me je činila srećnom, on koji je od kad sam bila bebica ušao u moj život, najbolji drug, brat, sve. Srećna sam bila zato što sam ga imala, jedno drugom smo bili sve. Ali pored svih njih, disala sam za Misketa mog, moj drugi tata, moja radost. Sva ta radost, radost voljenih osoba, nestala je u jednom trnutku, trenutku kada je se ona razbolela, kada nas je napustila. Otišla je, a sa njom je otišlo i deo mene. Deo mene koji nije mogao da prihvati, koji je se nadao da će se vratiti, da je samo otišla kod deke i da će se brzo vratiti. Vremenom, neke nove stvari su ušle u moj život. Bila sam mala, ali, tad je u život ušla ona. Postala mi je sve, njene boje, te dve boje koje su za ceo život obojile moje srce. Videli su koliko je moja ljubav bila velika prema njoj, kupili su mi njen dres, samo da bi ja bila srećna. Vremenom postaje, nešto u šta ću se povući, u čemu ću naći utehu, a da baš niko ne zna koliko je volim i koliko mi znači. Kada smo saznali da moj brat treba da operiše oči, on je bila ta koja je bila tu, tu kraj mene, ništa mi drugo nije trebalo. Prebrodili smo i to. Beograd. Sve je raslo oko nas, pa i mi. Došlo je doba kada sam u predškolsko krenula. Prvi put sam se sasrela sa nekom nepoznatom decom, prva simpatija. Prvi put sam udarila nekoga zato što mi je uzeo igračku. Pesma, igra, priča, sve to je činilo moje detinjstvo srećnijim I srećnijim. Krenula sam u osnovnu školu. Dvadeset pet osoba je ušlo u moj život, postaju moji najbolji drugovi, moja braća I sestre. U klupu sam sela sa devojčicom koja će mi biti najbolja drugarica osam godina. Sa školom došli su I problem, nisam ni mogla da predpostavim da će mi ona donekle život najviše narušavati. Prvi put sam slagala, prvi put sam se izjedala zbog neke ocene. Još kao dete, niko mene nije mogao da shvati, niko nije mogao da shvati da nisam ja za to, da mi to ne ide od ruke. Trudila bih se ja, davala svoj maksimum, ali sav taj pritisak, tada, meni je narušavao sreću, mir, psihičko zdravlje. Moji roditelji ne mogu da shvate da dete, može da se ubije u sebi zbog toga, zato što nije dobar đak kao sva ostala deca. Nekako, našla sam utehu u hrani. Niko I ništa mi nije trebalo, srećna sam bila samo kada sam jela. Došao je peti razed, sve te uspomene su odletele kao dim od cigarete.  Mama je se razbolela, morala je da operiše kičmu, tata je imao operaciju uha, na meni je bilo da vodim računa o sebi I bratu. Trudila sam se da njima bude dobro da se ne sikiraju. Matematika mi nikako nije išla, nisam imala srca da im kažem da sam dobila prvog keca. Lagala sam ih, jela sam se, ali nisu imali tu brigu što se tiče mene. Prošla je cela godina ja sam lagala. Bila sam u selu kada je tata otišao po knjižicu, nisam mogla da se pomirim sa time šta sam ja ustvari uradila. Taj telefonski poziv, koji nikada neću zaboraviti. Tata nije hteo da razgovara sa mnom, već je rekao ujni da mi kaže da očekujem poziv od mame koja je bila u banji na lečenju. Dok sam razgovarala sa njom, osetila sam koliko je ona patila zbog toga, koliko je ona bila razočarana u mene. Krivila je sebe zato što nije nešto preduzela. U selu svi su me gledali sa razočarenjem. Dane sam provodila iščekivajući susret sa svojim roditeljima. Došao je I taj dan, ja sam mamu sačekala u dvorištu, jedva sam čekala da je vidim, nedostajala mi je, sve ostalo je bilo nebitno bilo je bitno samo da je vidim, jer mi je užasno nedostajala. Taj razogvor je bio, kao neka užasna tišina, ustavari sve je se svelo na to da ja više nikada neću tako nešto uraditi. Obećala sam to, jer sam u srcu to želela to. U šestom razredu, prvi put sam se zaljubila, zaljubila se onako za ceo život. Nisam ni predpostavljala da ću toliko biti zaljubljena. Svašta je se izdešavalo, ali trajalo je. Sve je bilo skoro kao san,moje iluzije su bile na sve strane,ali samo jedan trenutak je uništio svu tu predivnu iluziju,moglo bi se reći i ljubav,naklonost prema tom bivšem savršenom biću.Za jedan trenutak dve i po godine su pale u vodi,a bila sam ubeđena da će to zauvek trajati,ubeđena da će on biti moj,samo moj. I nije kriv on, kriva sam ja, kriva sam ja jer sam živela u zabludi, realističnoj zabludi. Svi ti čudni snovi, se te čudne pomisli, nekako su postale samo prah, prah koji je,nenestao u vazduhu, negde daleko. Želela sam da sve ta patnja brzo prođe, ali sam osećala, negde suboko u sebi, da će to trajati I duže nego što sam mislila .
Ludovala sam za njim, volela, plakala. Noći su mi bile pune tuge, gledala sam njegove slike, i divila se toj lepoti.  Bol je bio sve jači I jači, bolela me je svaka pomisao na to da ga volim , možda jeste bilo za neku ljubav, ali ja sam njega stvarno volela, volim ga, previše, sav intuzijazam prema njemu je bio nepodnošljiv. Iskrena, ljubav jedne devojčice koja je, na izgled delovala, hladno, koja nikad nije mogla da voli, da se zaljubi, ali kad su me malo bolje upoznali, shvatili su da ja ludim za njim, govore mi kako nisam normalna, ali nikako nisam mogla da im obljasnim da je on moj Svet, ta zaljubljenost je postal prevelika, da utiče na mene, I to mnogo. Želim da prestanem da ga volim ,ali to je ne moguće, sve sam probala, nije pomagalo, ne znam da li su moji roditelji primetili neke promene, trudila sam se da I dalje budem ne normalna, ali, potištila me je zaljubljenost u njega, I to previše. Stariji je od mene četiri godine, ali šta da radim, radujem mu se do bola svaki put.
Nek’ čeka on samo jedno 4 godine, plakaće on zamnom, neće me znati, srce ću mu zavesti, plakaće, umiraće, žaliće koliko I ja, a tek tada će shavtiti da sam ja ona mala, tek tada će shavatiti kolika je moja ljubav bila prema njemu. Možda jednoga dana, sve prestane, sva ta osećanja, sva ta bol kad ga ugledam, podugnute glave proći pored njega, I samo se nasmejati, želela bih to da vidim, kako bi sve to izgledati, ali negde, jako duboko, ipak ne želim sve to, mogla bih reći, navikla sam se na takav život, on, on, I samo on. Neki bi to nazvali zaslepljenost,  ali to je samo moj trenutni način života, meni očito, to odgovara, čim ga nisam promenila . Bio, ostao najlepša osoba koju sam ikada ziviela, sve želim sa njim , znam da ga nikada neću zaboraviti, ne želim, ali bih jednio želela prijateljstvo sa njegove strane, ne znam . I dalje u očima deteta, može se videti ta iskra kada bi pričala sam njim, u tom trenutku on postaje sve što je njoj bilo potrebno, za taj trenutak počinje da živi.

Kako sve počinje divno. Smeh, male tajne, zabava, ništa što me je moglo navesti da pomislim da ću zažaliti što sam dozvolila da uživam u tim trenutcima. Kao osoba koja nije gajila neku preteranu strast prema uloge u nekom društvu, i koja se nikad nije pretvarala nešto, smatrala sam da će i drugi početi sa istim startom kao i finišom. Uvek su postojali šmekeri koji su mene, i druge omalovažavali, ali retko ko je se time opterećivao. Kratki vremenski period koji je prošao doprineo je tome da smo postali toliko bliski da odemo na kafu jednom nedeljno. Svađe su se dešavale naravno, ali padala su i primirja. Dok od jednom, naglo počinju da padaju maske, padale su u tolikoj meri da su se rasparčavele u milijarde komadića, u prah koji je postao nevidljiv. Naravno ta grupa koja je se održala, okrenula je se protiv mene. Ne, ne mogu reći okrenula protiv mene, nego je se trudila da se održi na nivou, da ostane sa onima koji imaju hiljade tih maski i koje će iznova i iznova padati i nestajati. Ne mogu da kažem da mi nije žao što nisam u odnosima kakvim bih želela sa onim, mogu reći osobama koje su mi značile nešto, ali sve do tada ja ostajem ja. Ne znam šta sada te osobe misle o meni, ali svakako želim da znam. Meni nije krivo, ja dalje nastavljam i sama ako treba, i moja je stvar da li ću dotaknuti dno, nadam se da je tamo svakako bolje nego ovde. Nisam nešto ironična da sada padam u depresije kojekakve, jednostavno dovoljna mi je neka ta doza slobode i moći da svoj put načinim nešto manje trnovitim. Svetlost još uvek nisam videla na kraju ovog tunela, ali nadam se da sam pri kraju.